e-mail to a friend share on Pinterest share on Google plus share on Twitter share on Facebbok
Stare Vatre Opet Plamte

Stare Vatre Opet Plamte

Goran Poletan

⇒   download

• ISBN: 978–86–85539–17–6

Srpski   | Српски

Stara vera Srba, ona u koju su verovali pre primanja hrišćanstva i koja je proisticala iz najdublje narodne prirode, većim delom je predstavljala religijski sistem usmeren ka poštovanju kulta predaka. To u isto vreme znači da su drevni Srbi ovaj kult na različite načine utkali u svakodnevni život, potkom koja je bila toliko snažna da je, pokazalo se, uspela da prebrodi i potonju promenu vere. Primanjem hrišćanstva, kult predaka nije izgubio na snazi i ne samo da je nastavio da postoji nego se u gotovo neizmenjenom obliku sačuvao do naših dana, u narodnim običajima kojih se često sa setom prisećamo prizivajući slike iz detinjstva. Ko još ne pamti badnjedansko pijukanje oko kuće i posnu večeru na slami, ili priče o seoskoj svadbi kada je mlada ljubila ognjište ili, opet, sećanja na klanje petla na temelju nove kuće? Sve su to prežici kulta predaka naročito poštovanog u one dane kada se verovalo da su preci sa nama, tu, oko nas, da nas prate, čuvaju i poučavaju.

Svrha ovog kulta bila je u održavanju mističnog odnosa između predaka i potomaka, koje je najposle imalo za cilj snaženje moralnog ustrojstva zajednice.

U svojoj celosti knjiga Gorana Poletana “Stare vatre opet plamte” predstavlja pesničko poštovanje kulta predaka. To se zapaža po nazivu knjige, temi, obrađenim motivima, ali podjednako i po samom pesničkom postupku. Najizrazitiji primer je pesma koja otvara celu zbirku - “Moji preci”. Osim što predstavlja slavljenje predaka, koristi se i antitezom, oslanjajući se tako na znane karakteristike srpskog i slovenskog narodnog pesništva. Slede poeme “Još je živo znanje o staroj Evropi” i “Tajna starog grada” u kojima se varira metrika narodnih epskih pesama.

Uočava se još jedan izrazit postupak – uvođenje invokacije, koju u pesništvu možemo pratiti još od doba Homera, ali i kroz sve vreme postojanja epskog i lirskog (obrednog) narodnog pevanja. U pomenutoj poemi “Još je živo znanje o staroj Evropi” pesnik, u nadi da će prestati srpsko stradanje, zaziva sve slovenske bogove:

“Triglave, koji si tvorac vasione i ti koji sve to vidiš, Svetovide: svojom strašnom moći, kaznite sve one koji nit se boje Boga, nit se stide...”
Ili:
“Rujevite moćni, koji si bog rata, ne daj da nam dušman staru vjeru zatre, Svarožiću, poput plamenog soldata, stvaraj prokletima na sve strane vatre.”
Takođe:
“Perune, munje, gromove... pošalji, a ti, Stribore, strašne uragane, da ne bude siguran ni bliži, ni dalji... da im godinama vedar dan ne svane.”

Primećuje se, ujedno, i odblesak prastarog narodnog običaja proklinjanja koji je i ovde u službi suštinske potrebe za pravdom. Međutim, ono što odvaja Gorana Poletana i njegovu zbirku pesama od svih ostalih sa kojima se možemo susresti, to je književnim postupkom opisan celokupni srpski mitološki sistem, kako ga je pesnik doživeo. Najpre saznajemo da nije bilo prostora već jedino svemogućeg Boga koji je egzistirao u samodovoljnosti, a potom je stvorio svemir, Triglava koji se, prema Poletanu, javlja kao Višni Bog, Živa i Uništitelj. Stvoren je Svarog što Svargom vlada, kao i Mokoš, Dajbog, Svetovid, Voden, Morana, Perun i druga božanstva. A onda Svarog, udahnuvši život hrastu, stvori prvog čoveka Dubravka...

Po svom kosmogonijskom karakteru “Stare vatre opet plamte” bi se mogle porediti sa “Velesovom knjigom” (koja je još uvek predmet brojnih rasprava).

Poruke Gorana Poletana su pre svega rodoljubive, ali i ekološke, etičke, estetičke; imaju sve osobine koje su nekada nosile poruke narodnih pesnika. On nas mudro opominje ko nam je brat, ko prijatelj, a ko neprijatelj; podseća na nekada divnu slovensku zemlju Pomeraniju, na prirodu Srba - vezanu za njihovog totemskog pretka vuka, na drevne ratnike, ruske velikane, pa i na svako slovensko pleme ponaosob.

Na samom kraju pesnik otkriva i otkuda mu sposobnost da se do te mere uživi u drevna vremena i iznedri tako bogat izraz. Naslov pesme koja zatvara zbirku – “Ovo kroz mene zbore naši preci” - dovoljno je objašnjenje.

Aleksandra Marinković Obrovski